Страх - Значај шетње по облацима - други део

Имам осећај да сам у првом делу био непотпун у опису мог доживљавања падобранства и значаја истог за мене. Не бих желео да неко схвати да је то само мој сигурносни вентил који ми дозвољава да испустим све оно лоше што ми диже притисак и не дозвољава да пукнем.

Мој петнаести скок -  снимио Игор Јеремић

Део истине јесте да је падобранство и мој сигурносни вентил али пре свега је уживање за мене, то моја страст. Постало је део мог живота којег не желим да се одрекнем. Од како сам кренуо активније да летим :))))) све више сам схватао да је истина оно што је рекао велики ум Леонардо Да Винчи "Ако си икада пробао летети, увек ћеш ходати земљом са погледом упртим у небо - где си био и где се желиш вратити".  Сви који ме познају мало боље знају да кад гледам у небо и кад кажем види што је небо лепо, знају о чему мислим и зашта мислим да је небо лепо :)))). 

Срећа, срећа, радост :)))

Има оних који кажу да је то зависност, ако и јесте и у том случају ћу рећи јавно "ЈА ЈЕСАМ ЗАВИСНИК И УЖИВАМ У ТАКВОМ ЖИВОТУ:)". Други ће рећи "Па то је опасно...", "Шта ако се не отвори падобран?" , "Шта ако се не отвори и резерва?" и још много шта ако и а онда шта ако... А ја онда волим да питам "Шта ако прелазиш на зелено преко пешачког а нека пијана будала не стане и ....? А шта ако се оклизнеш кад излазиш из каде и јако удариш главом о ...? А шта ако...? Ако би тако гледали живот неби изашли из куће, ма из кревета а и ту нам се може десити рецимо земљотрес као што се десио у Краљеву ономад. Хоћу рећи да тако на живот не да не можемо него не смемо гледати. Опрема за падобранство је данас много боља и сигурнија од оне која се користила у прошлости. Ту су бројни и сигурносни системи.


Треба схватити да се треба чувати али да не треба ићи у крајности, ни много ризиковати а ни много се чувати. Свака крајност не ваља, зато народ каже "златна средина".И да, треба се супроставити својим страховима и треба схатити да ништа у животу не бива преко ноћи. Не треба јурити у животу... не треба јурити ни у вожњи рецимо али то не значи да не треба возити добар ауто макар понекад ако се за то има могућности :). Људи обично греше кад желе нешто одма и сад иако треба времена за то нешто. Ако кренемо редом и полако, ако не журимо успех је много више сигуран него ако убрзамо. Код брзања се греши. Што се мене тиче и мог досадашњег искуства у падобранству тиче, напредовање иде по геометријској прогресији или простим речима што сам више у падобранству исти напор ми сваки пут даје више задовољства него предходни пут.

Чега се бојиш ти? Ако није тајна.

Већиња људи када сазнају да летим ме питају "Како те није страх...?"... а ко каже да ме није страх? Ко каже да се падобранци ни мало не плаше? Па кад се неко неби плашио први скок тај би морао да иде до доце за мозак да га прегледа :))). Човеку су урођени страхови од висине, малог затвореног простора... постојање тог страха је заштитни механизам нашег организма и то не значи да се не треба научити контролисати тај страх. Ја имам мало скокова, за сада само 33, па нисам валидан што се тога тиче али из приче са људима који имају на стотине и хиљаде скокова, страх је увек ту али су кроз време научили да га контролишу. На моје питање инструктору "Кад ће овај страх да нестане?" добио сам кратак одговор "Никад :)))) ". Код мене се страх доста смањио и напросто учим да живим са њим. Али и даље постоји јак страх док се не попнемо на "безбедну висину" а то је 200-300 метара и више јер све испод тога је јако небезбедно и не даје довољно времена за безбедно отварање падобрана. 

Погледа са хотела Турист на централни
градски трг Краљева

Још једно, страх од висине код искакања из авиона и страх бити на "малој" висини као рецимо зграда итд је код мене раздвојен. Плус када искачем из авиона падобран на леђима ми даје неку сигурност док код самог стајања на висини без ичега јавља се велики страх јер знам да немам ништа што би ми помогло ако... Моја девојка ми се слатко смејала када сам показао страх од висине при одласку на пиће у пицерију која се налази на крову хотела Турист у Краљеву. Пицерија је 5 спрату и када сам сео до ограде леђима орекнутим ка ивици, ја сам непрестао осећао да  се полако преврћем ка "провалији" и да ћу пасти. "И ти скачеш а плашиш се петог спрата"  :))))