Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи!

Тог 3.новебра мало пре 6 ујутру ме из дубоког сна буди звоњава фиксног телефона. Како је било рано, а ја сам мобилни искључио током ноћи, одма сам осетио да нешто није у реду. Ко још зове пре 6 ујутру? Јављам се и са друге стране чујем уплашен глас своје мајке "...сине ми смо награбусили... земљотрес у Краљеву... доста штете и наша кућа је оштећена...". Хвала драгом Богу нико од чланова породице није повређен. Кажем мајци да се смири и након разговора укључујем тв да видим шта јављају, гледам на интернету шта има о том догађају... Двоје погинулих, десетине рањених... људи провели ноћ на улици...Настрадали нажалост нису били бржи од земљотреса. Искрено саучешће њиховим породицама. Хвала драгом Богу да земљотрес није био у дане викенда јер је много места где излазе млади уништено. Замислите шта би било да је у тим локалима било маса људи...

Срце ме је заболело када сам гледао свој родни град како је рањен. Места за које ме везују најлепше успомене су сада у рушевинама. Па то су и моје ране, јер је Краљево део мене и увек ће то бити. Живећу можда још у десет градова, можда и више, али ће само један бити најдражи, моје Краљево, јер "са најдражим градом је као и са најдражом женом - никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало".

Тог дана, среда, некако успевам да скренем мисли макар мало и окренем се својим радним задацима. У четвртак одлучујем да ипак одем у Краљево колико истог дана и видим својим очима, јер једни кажу овако, други онако па све те информације личе на игру глувих телефона. Добио сам слободан петак и већ у четвртак вече био у Краљеву. Први призори које сам угледао и нису на први поглед били толико страшни. Мрак је успео скрити све те ране, сав тај лом. Долазим у своју кућу у центру. Један зид скоро да је пао, малтер је свуда по кући. Потом одлазим до кућа на периферији, где сам се родио и одрастао до своје 10е године, када се моји родитељи разводе. Пре пар година смо се поново вратили ту. Тамо затичем попадале и поломљење црепове, оштећене димљаке, попуцале зидове. Још рана и још ожиљака... у мојој соби зид напукао, не може се протнути прст али се кроз шупљину јасно види комшијска кућа. Комшији преко пута затворили кућу јер није безбедна за живот. Таквих примера је на стотине у Краљеву.

На телевизији јављају те помажу ови те они, те дели се грађевински материјал, кад оно стварност је за 180 степени другачија. По ПАР ДАНА (читајте и пет, шест...) се чека на комисију да само кажу је ли кућа безбедан за живот или не. Тек касније идеу комисија за процену штете која поброји поломљене црепове итд и онда се иде на стовариште на другом крају града. Ту се добија материјал али не и превоз. И све то чека се у реду осим ако немате како "подмазати" или некога да вас "погура" .А како државо да народ носи тај цреп и материјал?! На леђима!? као што вас све лезилебовиће носимо сво ово време! Где да буде сво то време без крова и куће?! И тако треба чекати ПАР ДАНА а киша иде, народ се плаши, утеран му страх у кости. Плаши се и земљотреса и да ће оно мало крваво стечене муке докосурити киша ако не покрију на време. Пукотине и оштећена зидова ћемо оставити за сутра, а када је сутра то не знамо :(((. Како је рекао један декица "...поново ће богати добити а сиротиња остати кратких рукава а ти (обраћа се камерману) немој да сечеш...". Важно је да су необавештени, улицкани и главати дошли да буду виђени и усликани. Држава у првом маху уплатила читавих 5 милиона динара док је за поносне потрошено милион евра?! Где је ту правда?!

Пукотина на зиду моје собе је делом и испод постера српких великана... Његоша, Карађорђа, Милоша Обреновића, Вука Караџића и Цара Душана. Постер није оштећен ни мало иако је био залепљен за зид а не само окачен. Први на "удару" земљотреса, као што можете видети, је био Његош. Не може ми неко рећи да ту нема симболике, да нема поуке и поруке... "...тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи...". Краљево и сви људи у њему то и представљају. Земљотрес јесте оштетио објекте и град али није дао сломити душе људи и града самог, без којих Краљево неби ни постојало. Један град не чине улице и зграде, него душе људи и душа града која се огледа по успоменама. Ваљда су оне прве успомене најдраже па "са најдражим градом је као и са најдражом женом - никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало".