Најбоље се деси кад се најмање надаш!

Увек ми је било необично како то да се већина добрих ствари у животу деси кад се најмање надамо тј. потпуно неочекивано и на потпуно неочекиваном месту. Најбољи провод буде када кренемо у град у мало после поднева само на кафицу па кући а ми сретнемо неког кога дуго нисмо видели и онда крене... одлазак на пиће уз разговор, па могли негде на клопу, па хајмо мало на ђускање... и вратимо се кући у 5 али ујутру :). Свакоме се десило да супер прође на испиту ако је најмање спремао баш тај испит... Кажу љубав долази када се најмање надате :)))) што и јесте истина. Одакле та случајнос долази, ја не знам и не желим да знам. Знам само да када се деси то је један диван осећај, мада то не укапирамо одмах, било шта да је у питању.

Промена средине, као и свака промена у животу, колико год пријала има и своје негативне стране. Данас је тешко наћи особу којој можеш рећи све и знати да ће она то разумети, особу на коју можеш да се ослониш и особу која ће ти пружити подршку, а посебно је тешко наћи све у једном тј. пријатеља у правом смислу речи.

Први контакт са њом датира још од мог доласка у Зрењанин, новембар децембар 2009.године. Како сам дошао у нову средину нисам знао никога. У прво време сам упознавао доста нових људи. Већину сам упознао уживо мада је било и пар њих које сам упознао преко интернета тј. преко карика, неогена, фејсбука итд. Могу издвојити пар људи али једна је она о којој желим сад да причам.

Наш први контак није ни био нешто успешан. Пар размењених порука и ништа више. После неколико месеци негде на лето ове године се контакт обнавља и то на њену иницијативу што је мене јако изненадило с' обзиром да је веома скептична, посебно по питању упознавања преко интернета. Испоставило се да смо 9 месеци живели у истој згради али други улаз, на мање од 50 метара удаљености. Да човек не поверује. У августу се ја селим у други стан али само на 3,4 минута хода од претходног стана. Ми се и даље нисмо уживо упознали, али сам ја до тада постао први кога је она додала као пријатеља на фејсбуку и скајпу.

Након неког времена следи и то фамозно упознавање. Никад нећу заборавити нењу поруку "наоштри ножеве" пред наш сусрет, где је алудирала на то да се свашта у свету дешава и да сам ја још увек непознат и потенцијално опасан. Први разговор уз кафу, у за мене најбољем локалу у Зрењанину - Код Шанте, је био веома пријатан, мада је она била јако узнемиран, напета, Бог ће га знати. Тешко је разумети жене :))). Тако сам постао и први кога је упознала преко интернета :)))).

Наш контакт настављамо путем интернета. Бројеве телефона још нисмо разменили. Њена скептичност је понекада досадна, морам признати. У међувремену ја налазим девојку. Након извесне паузе од неколико недеља смо поново отишли на кафу. Наша виђања су све чешћа и дужа. Прве дуже шетње, дужи разговори, прављење палачинки... полако улазимо у нешто веома лепо, звано другарство, а да тога нисмо ни свесни :))). Неких месец дана пред мој престанак рада, наш контак се веома интезивирао. Сваки дан се чујемо,видимо... Проводимо много времена заједно, заједно ручавамо, спавамо једно код другог. Одлазимо заједно у позориште.... :)))

Разговор са њом ми је веома значио након земљотреса у Краљеву. Такође ми је помогла и када сам сазнао да више не радим у Зрењанину. Тада у ствари схватамо да се нећемо толико виђати као до сада и колико смо у ствари постали везани. Страх да ћемо изгубити оно што имамо нас је навео да видимо шта се десило између нас. Волео бих да се не морамо раздвајати али ти проклети новци диктирају за сада. Ја на то гледам само као привремено стање. То нешто између нас се једноставно десило... та дивна веза између људи звана пријатељство.

Пријатељство које ми се десило у последњих неколико месеци мог боравка у Зрењанину је било тотално не очекивано. Још мање сам очекивао да ће то бити са особом коју сам упознао на карикама.

Најлепше се деси када се најмање надаш! :)

Нећеш ме се тако лако решити, иако ћемо бити мало даље, поготово сада када сам - наоштрио ножеве - :))))))))))

Твој Мики

П.С. Мушко женско пријатељство је и те како могуће :)))))))))))))))))))))))))))))

Страх - Значај шетње по облацима - други део

Имам осећај да сам у првом делу био непотпун у опису мог доживљавања падобранства и значаја истог за мене. Не бих желео да неко схвати да је то само мој сигурносни вентил који ми дозвољава да испустим све оно лоше што ми диже притисак и не дозвољава да пукнем.

Мој петнаести скок -  снимио Игор Јеремић

Део истине јесте да је падобранство и мој сигурносни вентил али пре свега је уживање за мене, то моја страст. Постало је део мог живота којег не желим да се одрекнем. Од како сам кренуо активније да летим :))))) све више сам схватао да је истина оно што је рекао велики ум Леонардо Да Винчи "Ако си икада пробао летети, увек ћеш ходати земљом са погледом упртим у небо - где си био и где се желиш вратити".  Сви који ме познају мало боље знају да кад гледам у небо и кад кажем види што је небо лепо, знају о чему мислим и зашта мислим да је небо лепо :)))). 

Срећа, срећа, радост :)))

Има оних који кажу да је то зависност, ако и јесте и у том случају ћу рећи јавно "ЈА ЈЕСАМ ЗАВИСНИК И УЖИВАМ У ТАКВОМ ЖИВОТУ:)". Други ће рећи "Па то је опасно...", "Шта ако се не отвори падобран?" , "Шта ако се не отвори и резерва?" и још много шта ако и а онда шта ако... А ја онда волим да питам "Шта ако прелазиш на зелено преко пешачког а нека пијана будала не стане и ....? А шта ако се оклизнеш кад излазиш из каде и јако удариш главом о ...? А шта ако...? Ако би тако гледали живот неби изашли из куће, ма из кревета а и ту нам се може десити рецимо земљотрес као што се десио у Краљеву ономад. Хоћу рећи да тако на живот не да не можемо него не смемо гледати. Опрема за падобранство је данас много боља и сигурнија од оне која се користила у прошлости. Ту су бројни и сигурносни системи.


Треба схватити да се треба чувати али да не треба ићи у крајности, ни много ризиковати а ни много се чувати. Свака крајност не ваља, зато народ каже "златна средина".И да, треба се супроставити својим страховима и треба схатити да ништа у животу не бива преко ноћи. Не треба јурити у животу... не треба јурити ни у вожњи рецимо али то не значи да не треба возити добар ауто макар понекад ако се за то има могућности :). Људи обично греше кад желе нешто одма и сад иако треба времена за то нешто. Ако кренемо редом и полако, ако не журимо успех је много више сигуран него ако убрзамо. Код брзања се греши. Што се мене тиче и мог досадашњег искуства у падобранству тиче, напредовање иде по геометријској прогресији или простим речима што сам више у падобранству исти напор ми сваки пут даје више задовољства него предходни пут.

Чега се бојиш ти? Ако није тајна.

Већиња људи када сазнају да летим ме питају "Како те није страх...?"... а ко каже да ме није страх? Ко каже да се падобранци ни мало не плаше? Па кад се неко неби плашио први скок тај би морао да иде до доце за мозак да га прегледа :))). Човеку су урођени страхови од висине, малог затвореног простора... постојање тог страха је заштитни механизам нашег организма и то не значи да се не треба научити контролисати тај страх. Ја имам мало скокова, за сада само 33, па нисам валидан што се тога тиче али из приче са људима који имају на стотине и хиљаде скокова, страх је увек ту али су кроз време научили да га контролишу. На моје питање инструктору "Кад ће овај страх да нестане?" добио сам кратак одговор "Никад :)))) ". Код мене се страх доста смањио и напросто учим да живим са њим. Али и даље постоји јак страх док се не попнемо на "безбедну висину" а то је 200-300 метара и више јер све испод тога је јако небезбедно и не даје довољно времена за безбедно отварање падобрана. 

Погледа са хотела Турист на централни
градски трг Краљева

Још једно, страх од висине код искакања из авиона и страх бити на "малој" висини као рецимо зграда итд је код мене раздвојен. Плус када искачем из авиона падобран на леђима ми даје неку сигурност док код самог стајања на висини без ичега јавља се велики страх јер знам да немам ништа што би ми помогло ако... Моја девојка ми се слатко смејала када сам показао страх од висине при одласку на пиће у пицерију која се налази на крову хотела Турист у Краљеву. Пицерија је 5 спрату и када сам сео до ограде леђима орекнутим ка ивици, ја сам непрестао осећао да  се полако преврћем ка "провалији" и да ћу пасти. "И ти скачеш а плашиш се петог спрата"  :)))) 

Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи!

Тог 3.новебра мало пре 6 ујутру ме из дубоког сна буди звоњава фиксног телефона. Како је било рано, а ја сам мобилни искључио током ноћи, одма сам осетио да нешто није у реду. Ко још зове пре 6 ујутру? Јављам се и са друге стране чујем уплашен глас своје мајке "...сине ми смо награбусили... земљотрес у Краљеву... доста штете и наша кућа је оштећена...". Хвала драгом Богу нико од чланова породице није повређен. Кажем мајци да се смири и након разговора укључујем тв да видим шта јављају, гледам на интернету шта има о том догађају... Двоје погинулих, десетине рањених... људи провели ноћ на улици...Настрадали нажалост нису били бржи од земљотреса. Искрено саучешће њиховим породицама. Хвала драгом Богу да земљотрес није био у дане викенда јер је много места где излазе млади уништено. Замислите шта би било да је у тим локалима било маса људи...

Срце ме је заболело када сам гледао свој родни град како је рањен. Места за које ме везују најлепше успомене су сада у рушевинама. Па то су и моје ране, јер је Краљево део мене и увек ће то бити. Живећу можда још у десет градова, можда и више, али ће само један бити најдражи, моје Краљево, јер "са најдражим градом је као и са најдражом женом - никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало".

Тог дана, среда, некако успевам да скренем мисли макар мало и окренем се својим радним задацима. У четвртак одлучујем да ипак одем у Краљево колико истог дана и видим својим очима, јер једни кажу овако, други онако па све те информације личе на игру глувих телефона. Добио сам слободан петак и већ у четвртак вече био у Краљеву. Први призори које сам угледао и нису на први поглед били толико страшни. Мрак је успео скрити све те ране, сав тај лом. Долазим у своју кућу у центру. Један зид скоро да је пао, малтер је свуда по кући. Потом одлазим до кућа на периферији, где сам се родио и одрастао до своје 10е године, када се моји родитељи разводе. Пре пар година смо се поново вратили ту. Тамо затичем попадале и поломљење црепове, оштећене димљаке, попуцале зидове. Још рана и још ожиљака... у мојој соби зид напукао, не може се протнути прст али се кроз шупљину јасно види комшијска кућа. Комшији преко пута затворили кућу јер није безбедна за живот. Таквих примера је на стотине у Краљеву.

На телевизији јављају те помажу ови те они, те дели се грађевински материјал, кад оно стварност је за 180 степени другачија. По ПАР ДАНА (читајте и пет, шест...) се чека на комисију да само кажу је ли кућа безбедан за живот или не. Тек касније идеу комисија за процену штете која поброји поломљене црепове итд и онда се иде на стовариште на другом крају града. Ту се добија материјал али не и превоз. И све то чека се у реду осим ако немате како "подмазати" или некога да вас "погура" .А како државо да народ носи тај цреп и материјал?! На леђима!? као што вас све лезилебовиће носимо сво ово време! Где да буде сво то време без крова и куће?! И тако треба чекати ПАР ДАНА а киша иде, народ се плаши, утеран му страх у кости. Плаши се и земљотреса и да ће оно мало крваво стечене муке докосурити киша ако не покрију на време. Пукотине и оштећена зидова ћемо оставити за сутра, а када је сутра то не знамо :(((. Како је рекао један декица "...поново ће богати добити а сиротиња остати кратких рукава а ти (обраћа се камерману) немој да сечеш...". Важно је да су необавештени, улицкани и главати дошли да буду виђени и усликани. Држава у првом маху уплатила читавих 5 милиона динара док је за поносне потрошено милион евра?! Где је ту правда?!

Пукотина на зиду моје собе је делом и испод постера српких великана... Његоша, Карађорђа, Милоша Обреновића, Вука Караџића и Цара Душана. Постер није оштећен ни мало иако је био залепљен за зид а не само окачен. Први на "удару" земљотреса, као што можете видети, је био Његош. Не може ми неко рећи да ту нема симболике, да нема поуке и поруке... "...тврд је орах воћка чудновата, не сломи га ал' зубе поломи...". Краљево и сви људи у њему то и представљају. Земљотрес јесте оштетио објекте и град али није дао сломити душе људи и града самог, без којих Краљево неби ни постојало. Један град не чине улице и зграде, него душе људи и душа града која се огледа по успоменама. Ваљда су оне прве успомене најдраже па "са најдражим градом је као и са најдражом женом - никад нећемо успети да објаснимо ни себи ни другима шта нас је то тако везало".

"Место" - Значај шетње по облацима.

У данашње време кризе и опште народног пропадања, веома је важно наћи своје "место", место где ћете пунити батерије и ојачати да би могли издржати притисак данашњице и нечега што би могли назвати модеран живот.

Најбоље би било да је "место" свуда око нас, и у кући, породици, у граду, на послу... Нажалост то је веома тешко остваримо код већине људи. Недостатак "места" у свему око нас је узрок све веће и веће нервозе код људи и све већег и већег себичлука који произрукује много лоших ствари.

На сву срећу постоје "места" које нам дају преко потребну снагу да останемо људи и да видимо како је живот леп. По завршетку Машинског Факултета у Краљеву мој свет се, на неки начин, срушио, јер сам схватио да у Србији је све интересантно осим рада и труда. У новинама можемо видети само политичке наслове и наслове о убиствима, пљачкама и то или на насловној страни или преко целе стране па и више страна. Дела вредна поноса и пажње ретко доспеју на целу страну. Додела стипендија стотини најбољих студенада Србије у 2008.години је у новинама било објављено са једном маленом фотографијом и пар реченица. И после се питамо што младост одлази из Србије!

Некако у то време, мало пре завршетка факултета, сам почео са падобранством. Касније ће се испоставити да ће то бити једно од мојих најачих "места". У почетку је то било само тестирање себе. Направио сам пет скокова у 2009.години и ту стао, што због финансија што због унутрашње борбе коју сам водио сам са собом. У новембру 2009.године почињем да радим у Зрењанину где се селим и доста времена у почетку проводим сам у својим мислима. Наравно у мислима се често јављала жеља да поново прошетам небом, да поново закорачим у слободу. Сати и сати прегледаних снимака на Јутјубу и стотине и стотине питања о падобранству, могућој опасности, много више могућем уживању... на пролеће одлучујем да скочим још скок два и да решим да ли је то за мене или не. Рекао сам себи "Ако ти се свиди никада нећеш престати, ако ти се сад не свиди, нећеш више смарати сам себе".

Дошао је и тај дан, када сам решио да одем и поново скочим из авиона са падобраном на леђима. Још увек сам био "на гуртни" тј. нисам морао да бринем о отварању падобрана. Моје је било само да искочим и трака(гуртна) којом је падобран повезан са авионом, при искакању повлачи и отвара падобран. Приликом другог скока сам таман почео да уживам у летењу кад оно падобран се отвори. Тада сам први пут пожелео да време до отвара падобрана траје мало дуже. Наравно, уживао сам у свему и схватио да ћу то и даље радити. Следи прелазак на слободан пад од 5 секунди, затим све дуже и дуже, све више и више. Ту су и не славна слетања :))) и падови, на сву срећу, без повреда и без друге штете. Тада сам усавршио атерирање на гузу :).

Како је на послу почело да буде све луђе и луђе, све више и више сам почео одлазим на посао механички и да једва чекам да дође предивни викенд када ћу моћи да одем на још једну шетњу по облацима. Падобранство је све више и више постајало једно од мојих "места" и као такво постајало део мене. Осећај који ја имам током целог дана када летим, посебно када сам у слободном паду тј. летим својим телом, је нешто што се не да описати и поредити ни са чим. То се једноставно мора пробати да би се схватило како је то јак осећај. Намерно кажем летење јер "Ако вожња бродом није пливање, тако ни вожња авионом није летење" :)))).

Што се мене лично тиче, падовбранство ми поред свега пружа и дан без брига и проблема, јер када летим ја не размишљам ни о чему другом већ само о томе како је лепо живети пуним плућима. Из свег срца препоручујем свима да нађу своје "место". Мој предлог је падобранство, мада колико људи толико и идеја.

п.с. Ја се плашим висине али оне "мале" јер што сам више, то се безбедније осећам :)