Шта је за мене Зрењанин?

Након нешто више од годину дана проведених у Зрењанину, напустио сам га 30. новембра 2010.године. Одлазећи из тог града оставио сам и део себе, део свог срца у њему а то су моји пријатељи и лепи тренуци проведени у Зрењанину. Због тога ми је требало скоро 4 месеца да се саберем и напишем овај пост.

Одакле ја тамо?

Како нисам знао где ћу после студија и како сам изгубио жељу за наставак студија, слао сам своју биографију свуда где сам стигао, на све огласе. Моју биографију су видели и људи из Бродоградилишта Бегеј, звали ме на интервју и убрзо после звали ме на посао. И ето мене у Зрењанину 15.новембра 2009. Мој ПРВИ посао :) ... није ме било страх од посла већ од нове средине, новог града где нису моји пријатељи... новог... зашто се људи толико радују промени а у исти мах се и ње плаше, никад ми неће бити јасно... никад ми неће бити јасан тај осећај страха помешан са радошћу... 

Зрењанин

Зрењанин је један град који се налази у Банату и седиште је Средњебанатксог округа... 

Како сам тек дошао у Зрењанин, све ми је било интересантно. Првих дана сам доста шетао кроз град... доста гледао и загледао... прелеп град... Главна шетачка улица ме подсетила доста на Краљево иако је више разлике него сличности... ваљда је то оно стање кад те све подсећа на место одакле си дошао... исто сам осећао и 2008. када сам после пар дана путовања по Европи мислио да чујем српски језик на сваком кораку, једноставно ми се тако чинило... Једно од места које ми се одмах свидело кје градско језеро код зграде суда. Иначе Зрењанин има три језера која су наиме део старог тока реке Бегеј која је преспојена на једном свом меандру да би се пловни пут кроз град скратио. Од преосталог меандра чији облик подсећа на инструмент лиру, су направили три језера. Постоје планови да једно од њих претворе у купалиште што би било идеално с обзиром да се налази на 5 минута од центра.

Мој тренуци у Зрењанину

Не желим причати о небитним стварима које су ми се десиле за тих годину дана у Зрењанину, желим поменути моје пријатеље, тренутке које сам тамо доживео. У почетку сам пуно времена проводио сам, у својим мислима. Наравно нисам био сам на послу али кад сам долазио кући био сам и те како сам. Нисам имао ни једног пријатеља тамо, нов град... плус је ту и зима. Иначе зими не излазим пуно а камоли у месту где немам пријатеље, где сам дођош (како би рекли Банаћани)... први излазак са колегама са посла је био непоновљим, за једно вече 11 или 12 кафана... то нећу заборавити док сам жив :) Онда се изласци ређају један за другим... упознајем људе али и даље је то само познанство... Једна од битних чињеница што се Зрењанина тиче јесте то да сам тамо први пут почео да живим самостално. Значи све сам радио и спремао по кући, прао веш, сушио исти, пеглао али додуше веома ретко, кувао, наравно јео :), прао судове... и све ми то није тешко пало јер сам се осетио веома лепо кад сам видео да могу сам да живим, да нисам више мали... а и веома прија то кад нема неког над главом (мама) да те "џангриза" :)))) и све што раде мајке :)

Од свих људи које сам упознао у Зрењанину мало је оних које сматрам својим пријатељима, оним правим. То су Марко, Игор, Тања, Неда, Љуба и Драгана. Марко и Игор су Београђани који су радили у Бродоградилишту Бегеј као и Љуба који је Зрењанинца као и његова супруга Драгана и Тања, коју сам помињао већ у мом предходном посту. Неда је из Ловћенца, дошла мало после мене у Зрењанин.

Игор је човек којег много ценим, нисам имао прилике пуно да контактирам са њим на послу али сво време које смо заједно провели је било предивно искуство за мене. Од њега сам научио доста о поштењу, искрености, родољубљу... пријатељству... животу. Не срећу се често толико добри људи. Марко је мени доста ближи што се година тиче и колега који ми је доста помогао да схватим неке ствари што се односа човека према послу тиче, међуљудских односа и тих ствари које се не уче ни у једној школи. Те ствари се много боље схвате ако имаш пријатеље које ће ти то "објаснити" својим пријатељством. 

Неда је девојка ,као што сам рекао, која је у Зрењанин дошла из свог места мало после мене. Упознали смо се у кафеу "Код Шанте" где сам ја излазио а она радила. Дружење са њом је било интезивно и мање интезивно, чак смо једно кратко време и били цимери, али морам рећи да сам само бољи човек после тог дружења :) и због тога је сматрам пријатељем.

Тању нећу посебно помињати јер је она добила свој пост на мом блогу још одавно :)

Љуба и Драгана

Љубомир или Љуба како сам га ја више звао је такође колега са посла. Он је за мене био само колега само дана сати а после тога је постао и мој другар. Од њега сам пуно научио што се инжењерског посла тиче а и што се живота тиче. Увек је био ту да ми помогне и да ме посаветује. Некада смо умели да причамо и по више сати. Јако ми је пријао и прија ми још увек разговор са Љубом. Не умем да опишем, па почињем да пишем неповезано, како је све то из дружења прешло у нешто више. Наиме он је мене врло брзо почео да гледа као сина, тако сам се осећао а и ја сам њега почео да гледам као неког ко је најприближнији оцу.  Љуба је тај који ми је дао савет како да распоредим кућни буџет јер нисам имао кога да питам, мајку нисам хтео да бринем а оца немам већ девет година а сам нисам знао јер сам тек тад почео да живим сам. Ко год помисли да је распоредити кућни буџет лако кад си сам, нека зна да се вара. 

Драгана је његова жена која ме је од првог тренутка кад смо се упознали у њиховој кући веома лепо примила и већ од другог нашег сустрета звала њеним дететом. Некада ме доста растужим тим њеним "Је ли то моје дете?" кад се чујемо, јер схватим да се одавно нисмо видели и одавно нисмо испричали. Она је и доста слична Љуби и доста другачија од њега, све зависно како на то гледамо :) . То су људи чија се доброта не може речима описати. Веома ми недостају... надам се да ћемо се видети што пре.

...

Кад сам напокон нашао људе са којима могу, са којима се слажем и кад сам напокон направио круг пријатеља, мали и онај који мени прија ја сам морао да одем из Зрењанина јер тамо нисам више имао посао. Никад ми неће бити јасно заштo је то тако у животу? Зашто оно што је лепо кратко траје?  Да ли то ми сами правимо живот компликованим или то тако мора? Зашто то тако мора?Зашто...

Некако сам хтео да пишем о једном, почео о другом, писао о трећем а завршио о четвртом. Можда је то део мог тренутног стања али не желим да овај текст преправљам сто пута да би испао овакав и онакав. То сам једноставно ја.

И да полако схватам што се људи везују за места... не због улица зграда итд него због људи и сећања које их везују за то место... ваљда сам се ја везао зато за Зрењанин...