"Место" - Значај шетње по облацима.

У данашње време кризе и опште народног пропадања, веома је важно наћи своје "место", место где ћете пунити батерије и ојачати да би могли издржати притисак данашњице и нечега што би могли назвати модеран живот.

Најбоље би било да је "место" свуда око нас, и у кући, породици, у граду, на послу... Нажалост то је веома тешко остваримо код већине људи. Недостатак "места" у свему око нас је узрок све веће и веће нервозе код људи и све већег и већег себичлука који произрукује много лоших ствари.

На сву срећу постоје "места" које нам дају преко потребну снагу да останемо људи и да видимо како је живот леп. По завршетку Машинског Факултета у Краљеву мој свет се, на неки начин, срушио, јер сам схватио да у Србији је све интересантно осим рада и труда. У новинама можемо видети само политичке наслове и наслове о убиствима, пљачкама и то или на насловној страни или преко целе стране па и више страна. Дела вредна поноса и пажње ретко доспеју на целу страну. Додела стипендија стотини најбољих студенада Србије у 2008.години је у новинама било објављено са једном маленом фотографијом и пар реченица. И после се питамо што младост одлази из Србије!

Некако у то време, мало пре завршетка факултета, сам почео са падобранством. Касније ће се испоставити да ће то бити једно од мојих најачих "места". У почетку је то било само тестирање себе. Направио сам пет скокова у 2009.години и ту стао, што због финансија што због унутрашње борбе коју сам водио сам са собом. У новембру 2009.године почињем да радим у Зрењанину где се селим и доста времена у почетку проводим сам у својим мислима. Наравно у мислима се често јављала жеља да поново прошетам небом, да поново закорачим у слободу. Сати и сати прегледаних снимака на Јутјубу и стотине и стотине питања о падобранству, могућој опасности, много више могућем уживању... на пролеће одлучујем да скочим још скок два и да решим да ли је то за мене или не. Рекао сам себи "Ако ти се свиди никада нећеш престати, ако ти се сад не свиди, нећеш више смарати сам себе".

Дошао је и тај дан, када сам решио да одем и поново скочим из авиона са падобраном на леђима. Још увек сам био "на гуртни" тј. нисам морао да бринем о отварању падобрана. Моје је било само да искочим и трака(гуртна) којом је падобран повезан са авионом, при искакању повлачи и отвара падобран. Приликом другог скока сам таман почео да уживам у летењу кад оно падобран се отвори. Тада сам први пут пожелео да време до отвара падобрана траје мало дуже. Наравно, уживао сам у свему и схватио да ћу то и даље радити. Следи прелазак на слободан пад од 5 секунди, затим све дуже и дуже, све више и више. Ту су и не славна слетања :))) и падови, на сву срећу, без повреда и без друге штете. Тада сам усавршио атерирање на гузу :).

Како је на послу почело да буде све луђе и луђе, све више и више сам почео одлазим на посао механички и да једва чекам да дође предивни викенд када ћу моћи да одем на још једну шетњу по облацима. Падобранство је све више и више постајало једно од мојих "места" и као такво постајало део мене. Осећај који ја имам током целог дана када летим, посебно када сам у слободном паду тј. летим својим телом, је нешто што се не да описати и поредити ни са чим. То се једноставно мора пробати да би се схватило како је то јак осећај. Намерно кажем летење јер "Ако вожња бродом није пливање, тако ни вожња авионом није летење" :)))).

Што се мене лично тиче, падовбранство ми поред свега пружа и дан без брига и проблема, јер када летим ја не размишљам ни о чему другом већ само о томе како је лепо живети пуним плућима. Из свег срца препоручујем свима да нађу своје "место". Мој предлог је падобранство, мада колико људи толико и идеја.

п.с. Ја се плашим висине али оне "мале" јер што сам више, то се безбедније осећам :)