среда, 06. април 2011.

I LOVE RW - ЈА ВОЛИМ "ГРУПЊАК" :)

Већина људи неће одмах свхатити шта сам ја то рекао... не драги моји не причам о оном групњаку :)))))... реч је о групацијама тј "групњацима" у падобранству... идеју да то тако назовем добио сам са следеће фотографије...



Своју трећу падобранску сезону сам почео најраније до сада, половином марта. Окупило се мање друштво, скочили по скок два са 1500 метара, чисто да се подсетимо како то беше шетати по облацима... а и на 1500 је било плус 5, довољно да се смрзнемо као знате већ шта :) И да то је било моје прво скакање за које би се могло рећи да је било по снегу јер је и даље ту и тамо било снега на земљи :). О овом викенду нећу много говорити, само ћу пуно поздравити своје другаре а посебно Софију тј. Софкицу која је сада у Лос Анђелесу!


Тај досадни ветар - први пут :Р
Тај досадни ветар - други пут :)
Поздрав за Софкицу...дођи опет из ЛА-а да летимо :))))

Тај викенд је био доообар али овај прошли, тј. тачније прошла субота је била још боља... скочио сам своје прве скокове у формацији, додуше двојци али важно да је почело :) и још један скок са 3000 метара... Опа Ђурђо :))) 
Opération ninja
Пре него што поменем моје "групне" скокове поменућу свој други скок тог дана, то је био соло скок са 3000м. Горе је било ледено, око минус 6 па можда и 7...брррр... и било је пуно облака. Искочио сам пре тандема у облак и шетао облацима скоро до 2000м... до сада нисам имао прилике да толико дуго идем кроз облак, углавном је то био неки облачак. Зашто издвајам овај скок? Па зато што сам добио изненађење по отварању падобрана... видео сам да је аеродром био исувише далеко да би слетео на њега... " У јбт..." су биле моје прве речи :)))) Ту никога не кривим, јер мала грешка пилота услед облака је део овог спорта :)  Страху ту места није било. Одмах сам почео да тражим алтернативно место за слетање (сва срећа те тамо није било пуно шума, углавном њиве и ливаде) помишљајући да ће то бити дуга шетња до аеродрома. Докле год сам могао сам гледао аеродром, да бих упоредио ветроказ тамо са стањем ветра ту где сам био, да бих видео путеве и пругу који воде према аеродрому... напросто сам себе одушевио како сам брзо доносио одлуке и колико сам био прибран. Слетање је било супер,на једну њиву близу неких људи који су радили на пољу. Ишао сам према њима рачунајућу да ће ми помоћи, макар саветом, куда да идем ... Касније сам утврдио да је то отприлике било до 2км од аеродрома. Предиван је осећај када човек самостално реши неку такву ситуацију.


Tу негде туууу :)
Како је био смешан мој разговор са деком који слабо чује јер сам и ја слабо чуо од чепова које стављам у уши због буке авиона :). Тај дека и његова жена ме нису могли одвести јер нису имали пуно горива и деловали су ми искрени, знам како је то јер имам рођаке на селу... држава им све узе, макар већини њих али то је друга тема... Одмах сам отишао до следеће њиве где ми је један човек дао воду и телефон да се јавим, али "није могао" да ме одвезе... па добро није то мој хир него тражим помоћ... некада се питам, како ови људи могу да буду такви, па ја бих помогао увек свима и свакоме да се нађу у ситуацији сличној мојој. Можда сам исувише плав па не разумем... е да телефон, тада ми и није био баш од користи јер се нисам сетио ни једног броја од људи који су били на аеродрому а да алармирам моје у Кв у том тренутку би само било лоше, јер ништа посебно нису могли да ми помогну а успаничили би се. Од сада ћу увек са собом носити неки телефон, наравно стари са небитним бројем, да могу да се јавим а ако ми негде испадне, неће бити велика штета:)


Како год, кренуо сам према старој прузи која води тик поред аеродрома... свежа ораница, пшеница, ливада, њива, њива... тако је отприлике било док нисам наишао на пругу... на једно 300 метара од аеродрома су ме уочили и сви појурили да ме дочекају... наравно било је ту снимања и сликања... и песме а које друге него "Иде Миле лајковачком пругом" :)))) Жао ми је што тада нисам имао камеру са собом да снимам све па и моје успутне изјаве :))))


Иде Миле лајковачком пругом...
До сада сам се практично играо сам по облацима, искакали смо један за другим и све што сам од дружења са другима могао да видим јесте неке тачкице по небу. У предходним постовима сам објаснио моје размишљање о падобранству а самим тим и о соло скоковима, тако да јесте то лепо али ово је још лепше. Скок са неким везано, како се у падобранском жаргону каже за скупа:), је нова димензија падобранства за мене... осећај је предиван. Скакао сам везано са Николом. Плус је ту био још један другар, Игор, коме морам захвалити за овако лепе фотке целог тог догађаја :) Први скок сам се мало збунио од све те ситуације па сам отворио мало више тј на око 1450м али сам се онда сит навозао падобраном :) У оба скока везано ми је било криво што сам носио фантомку јер Никола није могао видети колико се смејем :))))))))))))))))))))))) Следећи пут ће дефинитивно бити боље :) Једва чекам... а ви сад уживајте у фотографијама, надам се да ће вам се свидети.














Игор: "1450???? И бре Младене:)))"













П.С. Кад  будем куповао свој падобран... имаће извезено на себи лого као на првој фотки у овом посту :)


3 коментара:

  1. Svaka čast čovek.

    Vrlo vrlo interesantna priča, kao iz nekog filma!

    Pozdrav. :)

    ОдговориИзбриши
  2. @Другарице, увек ме насмејеш тим "дечко" :) ваљда што ме тако нико не зове... хвала пуно на подршци, значи ми пуно.

    @Милош Хвала пуно, драго м и је да ти се свидела прича. То из неког филма... па можда једног дана и снимимо филм. Све је могуће :) Поздрав

    ОдговориИзбриши